KOLAŽNA BAJKA TAMARE SIMIĆ

(Tamara Simić, Bajka o odrastanju, Svet knjige, Beograd, 2016)

 bajka-o-odrastanjuMladi pisci nisu samo najavili da dolaze. Počeli su da pristižu. Pokazuju kako se već sada, kada objavljuju svoje književne prvence, na njih može i mora ozbiljno računati. Tamara Simić, multimedijalna umetnica, opredelila se za književnmost za decu koja je daleko ozbiljnija i traži mnogo više spisateljskog umeća nego što se uobičajeno pretpostavlja. Posle Neobičnih bajki, objavila je Bajku o odrastanju. Njene knjige su više (više jer su različite u odnosu na uobičajene i ustaljene) od bajki. Bajka im je polazište, ali u njima ima i mnogo realnog. Osobena su klackalica (posebno to važi za knjigu o kojoj pišemo) između ciklusa priča i fragmentizovanog romana, bajki i lirskih priča, proze i prikrivenih pesama u prozi, doživljenog i odsanjanog. Ako se granice između spomenutih polova, realnog i odmaštanog, brišu, ponešto od onog drugog ostaje u prvom, i obrnuto. Bajka o odrastanju istovremeno je bajka o pravom odrastanju i bajka o književnom odrastanju koja bavljenje literaturom pretvara u pravu bajku o pisanju.

Knjiga Tamare Simić ima prolog i epilog i niz naslovljenih poglavlja. Ona se lančano naslanjaju jedno na drugo, ali se to ne izvodi direktno, te bismo u u njen „roman“ morali uključiti i ono što je u međuvremenu bilo a o čemu se nije izričito pisalo. Knjiga je napisana u prvom licu što omogućava glavnoj junakinji, sedamnaestogodišnjoj Teodori, da se pomalo slengom posluži. Pritom se pristiže i do nekolikih (potencijalnih) neologizama: guzekisić, žućovka, zgodnica, ludara, ljutić slatkić, mamić, pišta, samičak, smeđuša. Tu su, uz novokomponovane reči (npr. faca, komp, fejsbuk…) karakteristične za govor novih generacija, i turzizmi tipa džaba. Veoma su prisutni mnogobrojni uzvici i onomatopeje koji su se, dinamizujući govor, probili među najfrekventnije reči kada je o današnjoj mladeži reč: baaam; hm; uf; jaooo; ih; pih; fuuuj; hahahha; eeee; bla bla bla; cuk, cuk, cuk; ninu, ninu, ninu

Junakinja se neprekidno nekom, nepoznatom nekom, obraća te imamo utisak kako se pred nama jednosmerni dijalog vodi. (Može se – i potrebno je to učiniti kako bi čitanje bilo valjano – zamisliti šta taj neko „odgovara“. Svaki čitalac, kao potencijalni sabesednik, zadobija ulogu adresata.) Veoma vešto se, odjednom, iz sasvim realne situacije radnja „lansira“ u ofantastičenu, irealnu, nadrealnu. Dovoljni primeri za napisano su: leteća kuća, zmija u kosi jedne žene, zaglavljivanje u oblacima, zombiji, ogromni pauci…

Tamara Simić zna rečenicu da svede na reč koju trima tačkama proprati, nagoveštavajući kako bi ona mogla da se proširi i „poklanjajući“ to moguće proširenje svojim čitaocima: „Suza…“ Zna, takođe vešto, da iskosi radnju, te tako, na primer, kćerka preuzima na sebe ono što bi se očekivalo da majka učini: „Možda sam previše brižna prema njoj, pa ispadnem gruba, ili sam nesvesno njenu ljubav pokušavala poklonima, iznenađenjima i ko zna čime da kupim, ali to nije ništa menjalo.“ Ubacuje u tekst i gnome (mogli bismo ih okrstiti „omladinskim“): „Život svašta nosi, a telo i um mogu mnogo toga da podnesu i izdrže“, „Što smo stariji pametnije pravimo gluposti“, „Mladi ljudi nikad ne varaju, jer mogu, a stari bi, ali ne mogu“, „Nekako je lakše primiti i uzvratiti ljubav životinji nego čoveku“ ili „Ljudi okruženi ljubavlju teže odlaze u smrt, nego oni koji je nemaju.“ Ima i rečenica sa lirskim nabojem: „Tužne žene imaju najlepši osmeh“; „Moj strah je privlačio mrak“; „Jeza mi je prolazila kroz telo i dušu…“, „Oblaci se… ukovrdžali“; „bojala sam se da mi moje sunce ne pobegne“ (kurziv je moj – D. S.)…  Jednako i onih „slengovskih“: „ … sruši tu koka-kolu…“ I humornih: „ Imam više sreće nego što sam teška, a uvek sam najlakša“ ili „Trči pauk, ne vidi ništa ispred sebe od dugih šiški koje su mu padale na oči.“  U ponekoj se obrete i unutrašnja rima: „ … čim odem od zubara – zub me odmah smara“; „ … nisam mogla da spojim ni u glavi, ni na javi“.

Strah, „muški, debeo strah“, sasvim je ravnopravan „junak“. On „nasrće“ na naratorku. Taman ga smetnemo sa uma, a on iznova bane u ovu prozu. Ona je, ne retko, uzburkana „izlomljenim“ rečenicama nalik na one koje nalazimo u našoj usmenoj prozi: „Ljudi i životinje – što u kuće, što u rupe“; „Trk do prozora…“; „Ja u stranu, a ona za mnom. Ja na drugu stranu, ona mi opet za petama.“

Ilustracije kojima je svoju knjigu „propratila“ Tamara Simić imaju nečeg prikriveno poentilističkog, bolje još: kolažnog. Kolažnog ima i u ovoj pitkoj, mladalačkoj, lepoj, odsanjanoj knjizi, namenjene onima koji su sanjarenju skloni. Iako u epilogu Tamara Simić veli kako „svaka bajka treba da se završi u nekom trenutku“, već u narednoj rečenici ona piše kako se nada „da ni jednoj bajci neće doći kraj“. Iako izgleda da jedna rečenica drugu „guta“, nije tako: Bajka o odrastanju je okončana jer je napisana, a nema kraja jer će biti čitana.

Dušan Stojković

Pismo

LjubivojeDa ovim naslovom nije obelodanila žanr svog rukopisa, dobronamerni čitalac bi se pitao: kuda ga to vodi Tamara Simić ovom pričom? Da li na neku novu orvelovsku Životinjsku farmu, ili u nepoznato, pa samim tim pomodno, postmodernističko bespuće? Odgovor neće naći sve dok ne pročita i poslednju rečenicu rukopisa:
„Ljubavi, hoćeš li me voleti i vise od ljubavi? – upita Marko.“
Dakle, ovo je bajkovita saga o razmeni duša, sa povremenim mudrim didaskalijama o zamršenosti životnih puteva i stranputica.
Ljubivoje Ršumović

 

Logo

U univerzumu koji je Tamara osmislila za Marka i Milicu prepoznajemo elemente bajke, tu su i prepreke, i pomagači, fantastično se ukršta sa realnim, crvić Dica želi da postane starleta, majka dovodi sina mrava kod cvrčka da sa njim svira, zmija ima ljubavne probleme, konj voli da se svađa, tu su i svadba i životna sreća…, ali upoznajmo i druge karaktere i pojave.

Da bi bajka bila potpuna, neimenovan je srećan kraj, a njih u ovoj bajci ima nekoliko…

Ivana Ralović